Ручно рађени резанци имају дугу историју, познату као "Ксумиан" у династији Танг. Термин „ручно рађени резанци“ се први пут појавио у књизи *Јиншан Џенгјао* (Основе исхране и исхране) коју је написао Ху Сихуи, дворски лекар током Тианли ере династије Јуан (1328-1330). Књига описује начин припреме на следећи начин: „Ручно прављени резанци негују средину и допуњују чи. Један овчији бут, шест мачића ручно рађених резанаца, пола мачке печурака, пет јаја пржених у колаче, једну унцу киселог ђумбира и једну унцу воденог кестена, горње састојке, чорбу и со.

Током династија Минг и Кинг, ручно рађени резанци су били широко популарни, што је довело до формирања бројних карактеристичних локалних производних подручја и традиција: Вуки резанци из провинције Схаанки имали су историју дугу 400 година од касних Минг и раних династија Кинг; Зхонгјианг резанци из провинције Сечуан добили су част да буду "Царски резанци" за време династије Минг, постајући данак царском двору; шупљи ручно рађени резанци из округа Ченгсјан у провинцији Гансу настали су у династији Минг, цветали су у касној династији Ћинг и имају историју дужу од 600 година; ручно рађени резанци из села Схикиа у провинцији Схаанки имају историју дугу преко 600 година; шупљи ручно рађени резанци из села Вубао у провинцији Зигонг настали су у касним Минг и раним Кинг династијама и имају историју од преко 400 година; техника прављења резанаца{4}}у селу Шибу у провинцији Ђијангси настала је током периода Ксианфенг династије Ћинг и има историју дужу од преко 160 година; а историја ручно рађених резанаца из села Ерту у округу Ликсијан у провинцији Гансу може се пратити до ране династије Ћинг, пре више од 100 година.

Од модерних времена, уметност прављења ручно рађених резанаца је наведена као важна традиционална рукотворина и укључена је у листе нематеријалног културног наслеђа на различитим нивоима, као што су Вубу ручно рађени шупљи резанци у Шансију (наведен као нематеријално културно наслеђе провинције Шанкси 2011. године), Зхонгјиедилесан провајдер Сичуан, као рукопис нематеријално културно наслеђе 2007. године), ручно рађени резанци Јинзхаи у Анхуију (наведени као нематеријално културно наслеђе општине Лу'ан 2020.), технике прављења резанаца Шибу у Ђангсију (наведене као нематеријално културно наслеђе општине Нанцханг 2019.), и нодвилес2 надограђен на ниво провинцијалног села Ерма205. у округу Ликсијан, Гансу (нематеријално културно наслеђе на нивоу округа Ликсиан-). У међувремену, индустрија ручно рађених резанаца постигла је велики-индустријализован развој и развој заснован на е-трговини- кроз оснивање задруга, стандардизоване производне радионице, увођење аутоматизованих производних линија, изградњу бренда и коришћење е-платформа за е-трговину за проширење канала за стриминг уживо. На пример, ручно рађени резанци Јинзхаи у провинцији Анхуи постижу дневну продају хиљада поруџбина путем е-трговине; Округ Вубу у провинцији Схаанки гради модеран индустријски парк за промовисање индустријске надоградње; Град Санбао у округу Минле, провинција Гансу, усваја модел „Партијска подружница + организација економске кооперације + фармери“ за развој индустрије ручно рађених резанаца, са годишњом продајом која достиже 5 милиона јуана; Укупна производња округа Вубу достигла је 7.000 тона 2023. године; и округ Канг у Лонгнану, у провинцији Гансу, лансирао је нове производе као што су ручно рађени резанци Тианма и ручно рађени резанци од јама, који се продају у више провинција путем платформи за е-трговину.